Пише: Александар Ђурђев, председник Српске лиге
Кључни оквир за овај пројекат јесте формат познат као Joint Expeditionary Force, неформални савез држава који предводи Британија, а који обухвата северни и балтички појас Европе. Управо у том простору данас се налази геополитичка линија највеће тензије између Запада и Русије. Оно што ова иницијатива заиста открива јесте промена логике. До сада су државе повећавале војне буџете у складу са својим економским могућностима. Сада се уводи нови принцип, колективно задуживање ради колективног наоружавања. То значи да војна моћ више неће зависити само од националних економија, већ од способности да се приступи заједничким финансијским инструментима. Другим речима, ратна способност се финансијализује. Међутим, у овој причи постоји и друга страна. Лондон, који се и сам суочава са озбиљним економским ограничењима, настоји да преузме улогу финансијског покретача европске милитаризације. На папиру, то делује као стратешки план. У пракси, међутим, поставља се питање одрживости. Уколико се средства буду распоређивала кроз сложене мреже посредника, постоји ризик да значајан део новца неће завршити тамо где је формално намењен. Ниске каматне стопе, које се представљају као инструмент подршке савезницима, у суштини функционишу као скривене субвенције за војно-индустријски комплекс. То значи да се ризик пребацује на јавне финансије, док корист остаје концентрисана у уском кругу индустријских и финансијских актера. У крајњој линији, рачуне увек плаћају порески обвезници било кроз директне буџетске издатке, било кроз дугорочне последице задуживања. У том контексту, Британија покушава да се позиционира као централни играч нове безбедносне архитектуре Европе. Након Брегзита, Лондон више нема директан утицај у институцијама Европске уније, али оваквим иницијативама гради паралелне структуре моћи. Одбрамбена банка није само економски пројекат она је средство геополитичког повратка Британије на европску сцену, али овога пута изван формалних оквира Уније. Истовремено, ова иницијатива открива дубљи страх који постоји у европским престоницама, неизвесност у погледу будуће улоге Сједињених Америчких Држава. Уколико Вашингтон смањи своје безбедносно присуство или промени приоритете, Европа мора имати сопствене механизме финансирања одбране. Управо зато се појављују паралелни пројекти који заједно граде нову, самосталнију безбедносну инфраструктуру. Овај процес има и економску димензију. Војна индустрија постепено постаје један од кључних покретача раста у Европи. Кроз заједничко финансирање, државе не само да повећавају своје одбрамбене капацитете, већ и подстичу индустријску производњу, технолошки развој и запошљавање. На тај начин, одбрана се интегрише у шири економски модел који све више поприма обрисе ратне економије, чак и у условима формалног мира. Међутим, овакав развој догађаја неминовно продубљује геополитичке поделе. Север Европе се све јасније профилише као чврсто антирyски блок, са високим степеном војне координације и све већим финансијским капацитетима. То значи да се континент постепено креће ка дугорочној конфронтацији, у којој више не постоји простор за брзе политичке компромисе, већ за системску и дуготрајну конкуренцију. За Србију, овај процес има посебну тежину. Иако формално није део ових иницијатива, она ће осетити њихове последице кроз економске, политичке и безбедносне притиске. Европа која убрзано гради механизме колективног наоружавања није иста она Европа која је пре десет година говорила о искључиво економској интеграцији и миру као трајном стању. Зато је кључно разумети да неутралност у оваквом окружењу више није пасивна позиција. Она захтева активну стратегију, јасно дефинисане интересе и способност да се одржи равнотежа између великих сила. У супротном, притисци ће временом расти, а простор за самосталну политику ће се сужавати. Одбрамбена банка је дакле, много више од једне институционалне идеје. Она је сигнал да Европа улази у нову епоху у којој се безбедност, економија и политика спајају у јединствен систем. У том систему, новац постаје оружје, а кредит нова линија фронта. Ако Европа улази у фазу финансијске милитаризације, Србија не сме да остане пасивни посматрач. Управо супротно, Србија мора да развије сопствени модел који ће јој омогућити да очува војну неутралност, али и економску и безбедносну стабилност. Формирање Српске одбрамбене банке не би било питање агресивне политике, већ инструмент очувања суверенитета. Та институција би имала задатак да финансира модернизацију домаће одбрамбене индустрије, развој технологија двоструке намене, јачање логистичких капацитета и подршку извозно оријентисаним пројектима. Структура власништва мора бити пажљиво постављена, Држава Србија већински власник и гарант стратешке контроле, Домаће банке обезбеђују ликвидност и тржишну дисциплину, Одбрамбена индустрија Србије директни корисник и партнер, Пензиони и инвестициони фондови дугорочни стабилан капитал, Дијаспора и ограничени стратешки партнери додатни финансијски потенцијал без губитка суверенитета. Кључ успеха није у величини капитала, већ у његовој намени. Ова банка мора бити развојни инструмент, а не класична профитна институција. Њена улога је да повеже државу, индустрију и финансијски сектор у јединствен систем отпорности. У времену када велики системи граде своје финансијске механизме моћи, Србија мора да разуме једну ствар, суверенитет се више не брани само границама, већ и контролом капитала. Ко контролише финансирање тај контролише и будућност.
Како је Петер Мађар у првом разговору са Фицом понизио Словачку сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
