BIOGRAFIJA ČESTITOG SRBINA

Godine 2016, na Nikoljdan, u Gospodu je usnuo profesor dr LJubomir Protić. Rođen je 1943. godine u Vrhpolju kraj Drine, u blizini LJubovije. Bio je potomak ugledne svešteničke porodice, zbog koje su i dobili prezime Protići. Prvi sveštenik iz loze LJubomirove počeo je da služi Bogu i rodu oko 1630. godine. Deda mu je bio vojni sveštenik, koji je sa srpskom vojskom prešao albansku Golgotu. Od malih nogu vaspitan je u veri i rodoljublju, koji su činili samu srž njegovog bića. Nikada nije bio član komunističke partije, niti je krio svoje religiozno opredeljenje. Venčao se sa suprugom LJubicom u crkvi sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kad je „guja guju za rep ujedala“, iako je već bio asistent na Prirodno – matematičkom fakultetu, a to je, u ono vreme, moglo da mu ugrozi napredovanje u struci. Duhovna neustrašivost ga je stavila pod pokrov Božji, i on je izgradio uspešnu karijeru, bez obzira na komuniste i njihova škrgutanja zubima. Bio je  redovni profesor i dekan na Matematičkom fakultetu u Beogradu, dugogodišnji direktor Matematičke gimnazije u Beogradu, direktor Zavoda za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja Republike Srbije, pomoćnik ministra prosvete,  član Saveta Eparhije beogradsko - karlovačke SPC.

BORAC ZA ŠKOLSTVO   

Ovaj čovek Hristov se, međutim, nije bavio samo naukom i pedagoškim radom, što mu jeste bio životni poziv. On je, kao neko ko je shvatio da se ne može živeti bez bližnjih, i da je dužnost svakog intelektualca da se za njihovo dobro bori po meri svojih snaga, u javnom radu neprestano bio na tragu istine i pravde. Tako je, devedesetih godina 20. veka, bio jedan od saradnika izvrsnog nacionalnog časopisa „Država“, iz koga je članke objavio u svojoj knjizi „…rekoh…“ A kada je vlast zapadnih stavljenika, tzv. „DOSokratija“, zavladala Srbijom, LJuba Protić je ušao u herojsku borbu za odbranu prosvetnog sistema od urušavanja koje su mu namenili Soroš i sorošoidi. U vreme Gaše Kneževića, LJuba Protić je bio direktor elitne Matematičke gimnazije u Beogradu, i, svojim stavovima i izjavama, trn u oku rušiteljima školstva u nas.

Kada je LJiljana Čolić postala ministar prosvete, i za kratko vreme uspela da popravi najteže štete koje je sistemu nanela Gašina garnitura štetočina, LJuba Protić joj se pridružio u borbi, otkrivajući javnosti šta se dešavalo „iza kulisa“. Tako je 18. juna 2004. u „Večernjim novostima“ izašao tekst o jednoj od posledica njihovog razornog rada,“Reformatori uništili biblioteku“:“Veliki reformatori i tvorci nove srpske škole uništili su biblioteku sa oko 26.000 naslova. Biblioteka Ministarstva prosvete i sporta nestala je samo jednim potezom bivšeg kabineta Gaše Kneževića. Umesto da budu na policama, ove knjige danas ispunjavaju kartonske kutije memljivog podruma u Ulici Draže Pavlovića.

Pod izgovorom tadašnjeg pomoćnika ministra prosvete Tinde Kovač Cerović da je biblioteka zastarela, nadležni su pozvali momke iz studentske zadruge koji su knjige pokupili u kutije bez ikakvog reda i spustili ih u podrum gde je do tada bila štamparija. U jednom danu nestale su i biblioteke i štamparija - kažu u Ministarstvu prosvete. - Jezivo je bilo i gledati kako knjige ispadaju iz kutija, koje su momci bahato vukli niz stepenice. A, bilo je tu literature koja je bila neophodna velikom broju prosvetnih radnika u Srbiji. Neke od tih knjiga nije imala ni beogradska Univerzitetska biblioteka, a da ne govorimo o ostalim bibliotekama u Srbiji.

Jedna od najvećih stručnih biblioteka na Balkanu imala je i jako dobro urađenu katalogizaciju. Ni to nije sačuvano. Iako su se nadležni pozivali na zastarelost literature, činjenice govor nešto drugo.

- U periodu između 1999. i 2000. godine fond je obnovljen, a i ranije su u biblioteku stalno stizala nova izdanja. Tužno je što su u tom premeštaju nestali mnogi rečnici, enciklopedije, leksikoni... To je ipak nekome trebalo - ogorčeni su zaposleni u ministarstvu.

Prostor biblioteke ustupljen je tada Odeljenju za školsko razvojno planiranje i Svetskoj banci, koje se i danas nalazi tamo.        - Sadašnje vlasti pokušavaju da nađu načina i sredstva da biblioteku osposobe, ali u ovoj materijalnoj oskudici teško je to uraditi. Trebalo je reagovati na vreme, pa knjige preseliti u Pedagoški muzej ili u neku od škola u centru koje zvrje prazne. Ti "vajni knjigoljupci" su to morali znati - završavaju svoju priču ljudi iz ministarstva.“ Simbolički knjigocid, s ciljem raspamećivanja Srba i njihove dece, uočen je i obelodanjen. LJubomir Protić je svim svojim bićem ustao protiv gašističkog varvarstva.

Kasnije je borbu nastavio sarađujući i sa Unijom sindikata prosvetnih radnika Srbije, i kao čelnik Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja.  Uvek se odazivao na tribine koje su se bavile budućnošću našeg školstva. Rukovodio se najdubljom hrišćanskom čovečnošću, koja nije bila spremna da đake preda na  rastrzanje ubicama dečjih duša.

Direktor jedne škole koji je preživeo nacistički koncloger, novim nastavnicima svoje ustanove davao je sledeće uputstvo:"Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor. Moje oči su videle takve stvari koje niko ne bi trebalo da vidi: gasne komore koje su konstruisali i izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoborazovni lekari; dojenčad koje su ubile kvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovni Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom."

Te reči je mogao da potpiše i pokojni LJuba Protić.   

SVETOSAVSKI SRBIN                             

LJubomir Protić je bio i veliki borac za pravoverje. Potomak stare svešteničke loze, on nije morao da se pita kako se treba pričešćivati, kako postiti, kako živeti. NJemu je bilo jasno da je Liturgija „atomsko jezgro“ Crkve sa kojim se ne sme eksperimentisati ni po koju cenu. Znao je šta je oltar, a šta ikonostas. NJegov nacionalizam je bio svetosavski, onakav kakav nam je zaveštao Vladika Nikolaj, pa nije mogao da bude ni ekumenista – jer, ekumenista je kvazireligiozni globalista. I zato je pokojnik uvek i svagda bio spreman da se bori za „veru jednom predanu svetima“, kako kaže Sveti apostol Juda Jakovljev ( Jud. 3). U stvari, on je veru svedočio, mirno, staloženo, razložno, i to je bila njegova najvažnija borba – lični primer kao štit, čvrsta vera kao mač protiv svih vojski utvara i priviđenja kakve su na nas poveli domaći i strani ekumenci.

Dok je bio na čelu Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, činio je sve da bi objavio značajne knjige o našem duhovnom nasleđu. Stao je iza obimne i ozbiljne studije o martovskom razaranju kosovskih svetinja 2004. godine, a štampao je, između ostalog, i dve knjige Žarka Vidovića:“…i vera je umetnost!“ i „Istorija i vera“. Kao čovek koji je učestvovao u odobravanju planova i programa za nastavu u školama Srbije, trudio se, svim silama, da se loše napisani udžbenici veronauke zamene onim što je vredno i kvalitetno. Znao je da veronauka kao predmet u školskom sistemu ništa neće koristiti ako deca ne budu naučila autentično pravoslavno ispovedanje, nego usvoje izmislice palog ljudskog razuma.                   

Gledajući sva naša stradanja i polome, pokojnik se nikad nije kolebao, niti je pao u očajanje. Znao je da je, kako reče Vladika Nikolaj, „Isus Hristos NI-KA, pravoslavna dika“. Samo treba ostati sa Pobednikom, i sve će se izdržati. Carstva se ruše, silnici prolaze kao seni, moćnici venu kao jesenje lišće, a Hristos ostaje. I to je LJuba Protić svojom smirenošću, tako retkom kod „dinaraca“, svedočio svakom ko je imao sreću da ga sretne.

KNJIGA O PLEMENITOM ČOVEKU 

U izdanju IK „Katena mundi“ pojavila se „Knjiga o LJubi“, koja sadrži tekstove prijatelja i saradnika, koji osvetljavaju različite aspekte njegove ličnosti, profesionalnog puta i doprinosa nauci i društvu. Urednik izdanja je prof. dr Miloljub Albijanić. Iz pera njegovih kolega i prijatelja, saznajemo za neizmeran uticaj koji je imao na razvoj matematike i obrazovanja u Srbiji. O njemu, između ostalog, piše:“Kao ugledni matematičar, Protić je uveo nove metodologije u nastavu i istraživanje, čime je značajno uticao na razvoj matematičke misli u regionu. NJegove inovacije u obrazovanju postavile su temelje za savremene nastavne planove i programe, inspirišući generacije studenata. Protićeva intelektualna radoznalost nije bila ograničena samo na nauku. NJegovo delo ostavlja trajni otisak na duhovni razvoj društva, podstičući dijalog među različitim oblastima znanja i kulture. NJegova zaostavština je primer kako znanje može služiti kao most među generacijama i kulturama. Protić je bio više od učitelja; on je bio vizionar koji je video potencijal u svakom čoveku, podstičući ih da dostignu svoje najviše potencijale.“

Ovakve ljude ne smemo zaboraviti. Oni suživi dokaz da su ljudi od časti i obraza jedina budućnost našeg obrazovanja. 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda