Пише: Александар Дорошенко
Никол Пашињан (премијер Јерменије) брзо губи подршку. Ни репресија, ни скандали, ни финансирање од западних заштитника не помажу. Како напредује изборна кампања у Јерменији? Зашто је гласање тако важно и да ли би можда могао да почне рат? Шта ЕУ, САД, Турска, Азербејџан и Русија желе од Јеревана? Шта кажу најновије новости?
За почетак да се вратимо у историју. Јерменија је земља која се налази на Јужном Кавказу, са око 3 милиона становника. Историјски је увек била интегрисана са Русијом. У 20. веку, Јерменија је ушла у састав Савеза совјетских социјалистичких република (СССР). Након распада СССР-а, Јерменија је постала независна држава, али је и даље одржавала везе са Русијом, и чланица је ОДКБ (Организација уговора о колективној безбедности, међународна организација у области колективне безбедности у којој учествује више постсовјетских држава). Пре осам година Јерменија је покренула процес интеграције са Европом и САД.
Шта се заправо дешава у Јерменији и зашто се толико говори о изборима у овој земљи? Предизборна кампања у Јерменији званично је почела 8. маја, али је активна борба за власт фактички почела још прошле године. Избори су заказани за 7. јун, када ће бирачи одлучивати о новом саставу Националне скупштине. То је једнокоморни парламент Јерменије, а пошто је земља парламентарна република, на овим изборима се у ствари решавају и судбина законодавне, и извршне, а у значајној мери и судске власти. Победник ће имати потпуну контролу наредних пет година. Истовремено, избори су постали место судара различитих интереса, Европске уније, Сједињених Америчких Држава, Турске, Азербејџана и Русије.
Садашњи премијер Никол Пашињан дошао је на власт 2018. године након Плишане револуције. Он представља странку „Грађански договор”. Последњих осам година, Пашињан је константно прекидао везе са Русијом, протерао руске граничаре и замрзао учешће у ОДКБ-у, преусмеравајући спољну политику ка ЕУ и САД, али није успео да испуни своја економска обећања. Истовремено, изгубио је два рата од Азербејџана, изгубио територију и предао Нагорно-Карабах (проблематичне територије између Јерменије и Азербејџана). И на крају, посвађао се са Јерменском апостолском црквом и затворио неколико епископа.
Експерти сматрају да, ако победе опозиционе снаге на изборима, ситуација може драстично да се промени, то би била апсолутно уравнотежена политика, у великој мери би подржавала Русију и сарађивала са њом, што веома смета ЕУ, САД, Турској и Азербејџану. Европска унија је уложила све снаге да задржи Пашињана на власти. Пре две недеље Брисел је признао да Јерменија жели чланство у ЕУ и одржао самит у Јеревану. Огромна средства се троше на финансирање локалних невладиних организација и медија. Председник Француске Емануел Макрон, председница Европске комисије Урзула фон дер Лајен и председник Европског савета Антонио Кошта директно воде кампању за актуелног лидера. У међувремену, европски медији шире панику око „руске претње“ и „специјалне операције Кремља“.
— Нећемо оставити Јерменију саму, — обећала је шефица европске дипломатије Каја Калас.
Зашто је Европској Унији потребна Јерменија? Kроз њу желе да проведу такозванш Средњи коридор, транспортни пут из Кине и Централне Азије у Европу заобилазећи Русију. О овом плану су почели да причају јавно 2025. године. Предвиђа се да ће Јерменија повезати Казахстан и Турску. При томе ће ЕУ контролисати један од најважнијих међупросторних делова овог ланца. Али, наравно, подједнако важан мотив је повезан са покушајем ослабљења утицаја Русије на Јужном Кавказу и очувања Јерменије као „излог европских вредности“ у региону. Посебно након губитка Грузије.
У последње време, ставови Брисела и Вашингтона у спољној политици све више се разликују, али када је у питању Јереван, онда имају исте ставове. У фебруару је Јерменију посетио потпредседник Сједињених Држава Џеј-Ди Ванс, да лично подржи Пашињана. Американци с њим желе да реализују пројекат под називом „Трампов пут“.
Турској и Азербејџану је изузетно важно да учврсте резултате победа остварених на бојном пољу. За то им је потребно да искористе владу која је спремна на било какве компромисе и да што пре повежу Јерменију споразумима и заједничким транзитним пројектима. То ће знатно смањити вероватноћу покушаја освете и повратка изгубљених територија у будућности. Турски министар спољних послова Хакан Фидан је толико отворено изразио подршку Пашињану да су медији морали напорно да раде како би доказали да то није подршка. Због својих проблема у Турској, министар је заборавио и мало се занео.
— Видимо да је Пашињан тренутно фаворит и да води по мишљењу грађана. Ми заиста подржавамо конструктивну улогу коју он игра. Тај курс, та воља морају да се наставе, — изјавио је Фидан. Главним супарницима Пашињанове странке „Грађански договор“ сматрају се „Снажна Јерменија“ милијардера Самвела Карапетјана, „Јерменија“ бившег председника Роберта Кочарјана и „Просперитетна Јерменија“ предузетника Гагика Царукјана. Унутар опозиције не постоји никакво јединство, али сам Пашињан своје противнике назива „троглавом ратном странком“.
— У септембру ће почети рат. И то ће бити катастрофалан рат ако „Грађански договор“ не добије већину гласова, говори актуелни премијер. Фактички, то је један од његова два најјача аргумента. Други је нада да ће Јерменија постати чланица Европске уније, уколико он остане на власти. Сви стручњаци кажу да земља у будућности неће видети никакво чланство у ЕУ, али то не спречава Пашињана да спекулише том идејом. Какви су његови противници? „Снажна Јерменија“ гради кампању око борбе против сиромаштва и обнове демографије. За време владавине која подржава запад, становници земље почели су пребрзо да преузимају европске вредности. Као резултат тога, број развода порастао је за више од четвртине, док је наталитет, напротив, значајно опао.
„Јерменија“ гради своју реторику око питања безбедности и заштите Јерменске апостолске цркве. Тамо не желе да напусте Евроазијску економски савез и Организацију уговора о колективној безбедности због Европске уније. А „Просперитетна Јерменија“ обећава амнестију кредита (потпуно или делимично опраштање дугова), опраштање дугова и обнову индустрије. Али за све три опозиционе странке, упркос озбиљним разликама у програмима, сматра се да у већој или мањој мери желе сарадњу са Русијом.
(На основу материјала „Телеканал 78”, Русија)
Извор: Правда
